Cupave stvari su u pitanju

Svi mi svakodnevno pravimo greske. Zar ne? Na primer: koliko puta vam se desilo da vam je, pre nego sto ste uzeli nesto da uradite, neko rekao: ,,nemoj nesto ces upropastiti!'', a vi ste naravno po svom ucinili i to je u narednom trenutku bilo upropasceno. Ili, neko vam za neku diskutabilnu situaciju da savet i vi ga poslusate i izadjete kao pobednik. Medjutim, u sledecoj, istoj ili slicnoj situaciji, vi uradite po svome ili bolje receno suprotno od proslog saveta. Uopste ne razmisljajuci. Mahinalno. Brzopleto. Mozda cak i nesvesno. I uprskate.

Kako se ljudi vade kada naprave gresku. Krupnu ili sitnu, svejedno. Da li je stvarno dovoljno jedno izvini? Da li je dovoljno 10 izvini? Da li su dovoljni izgovori i opravdanja i to ona veoma dobra?

Sta na primer uciniti kada zabrljate? Nadjete se u nekoj o prethodno navedenih situacija. Shvatite da ste pogresili. Izvinite se najiskrenije moguce. Objasnite zasto i kako je doslo do greske, ali nema pomaka. Nema nikakve promene, a kamoli vracanja na staro. 

Pocela sam da  se onako najdublje pitam koliko stvarno vredi ono najiskrenije izvini, i kako prepoznajemo da je to stvarno iskreno u moru gresaka i izvinjenja? Ili jos bolje, kako da se izvadimo iz situacije u kojoj smo zabrljali, i svesni smo da smo zabrljali, i kazemo izvini, ali cini se da nema efekta? Cini se da nam se ne veruje. Cini se kao da smo (pupupu daleko bilo) ubili nekog, uradili ono najgore neoprostivo delo, a to sto smo uradili je, ustvari, nesto normalno. Sastavni deo zivota rekla bih. A sve bismo uradili da popravimo situaciju. Naravno i, u najboljem slucaju, vratimo na staro. Cini se nemoguce.

Nije li ljudski gresiti? Nije li ljudski prastati? Izgubila sam se u vremenu i prostoru. Prastala sam stalno, prastalo mi se. Gresila sam stalno, gresili su. Mozda gresim i sada, ali stekla sam utisak da sto sam starija greske mi se sve ozbiljnije shvataju koliko god one mozda neozbiljne bile. Bar meni. Mozda opet gresim.

I tako npr cekate odgovor. Na ono vase najiskrenije izvini. Izreceno bezbroj puta u lice i jos nekoliko puta putem telefona i sms-a. A odgovora nema. Nije ga bilo ni pre tri sata uzivo. Nema ga ni sada. A cekate ga. Fakticki niste nista uradili, a grize vas savest i onda pomislite da ste uradili nesto strasno. Pa se opet vratite u realnost i shvatite da je to samo propratna stvar, sasvim normalna kojoj cete se sutra verovatno  smejati. Ali sada je grozno. Uzasno.

Kao kada cekate na red kod zubara da vam vade zub. Ili u lekarskoj ordinaciji cekajuci da vam kazu da li imate boginje ili obican osip, tj da li ce vasih buducih mesec dana biti u krevetu ispred tv-a, u izolaciji, ili ce proci vec sutra, a vi  cete uzivati u prolecnom suncu u setnji pored reke.

Kako vi onda da oprostite posle kada toliko dugo cekate na oprostaj? Kako spontano da pogresite? Kako da ne budete ustogljeni i pazite na svaki pokret da vam se to posle ne uzme za zlo? Kako posle biti normalan i opusten? Kako biti svoj?

MINJA

Poslednjih nekoliko dana nemam neku inspiraciju za pisanje. Opet me je uhvatio period preterane samokriticnosti pa sve sto napisem to i obrisem. Dok me ne prodje ovo pisanje i brisanje odlucila sam da na svoj blog postavim danasnji tekst iz blica posvecen mom omiljenom sportisti.

 Al' da objasnim nesto, ja sam zaludjena sportom. Obozavam da gledam utakmice. U osnovnoj skoli dok su se moje drugarice setale i smekale klince ja sam gledala evropsko prvenstvo u rukometu. Poziciju favorita kod mene dobijali su iskljucivo sportisti koji su borbeni, energicni i kvalitetni, a nikako zbog neke zaljubljenosti i njihove lepote i zgodnoce. Neki su cak bili i nadareno ruzni , sto se ne moze reci i za ovog. I u svakom sportu sam imala po jednog. E Vanja mi je i dalje najdrazi sportista od svih u svim sportovima iako je, recimo, davno prestao da igra.

Evo i teksta, uzivajte: U finalu Olimpijade u Sidneju namerili smo se na fantastične Ruse. Jakovljev je poslao lelujavi servis koji je mog saigrača Gorana Vujevića pogodio u grudi. Lopta je krenula visoko, potrčao sam i u magnovenju skupio noge u skok preko reklama i „čekićem“ u letu vratio loptu u teren. Pre nego što sam doskočio video sam samo prolaz ka svlačionicama. U doskoku sam ramenom okrznuo italijansku fotoreporterku i protrčao kroz deo tog izlaza. Da je ispred mene bio zid, verovatno bi mi sudar s njim okončao karijeru, započinje ispovest za „Blic nedelje“ Vladimir–Vanja Grbić, proslavljeni reprezentativac i svojevremeno najbolji odbojkaš na svetu.

U nastavku akcije stigao sam da se vratim u teren i izblokiram Jakovljeva koji je dobio loptu za smeč. Tada sam znao da ćemo postati olimpijski pobednici. Predsednik Svetske odbojkaške reprezentacije Ruben Akosta mi je čestitajući trijumf na pobedničkom postolju rekao: „Ovo je najlepša igra i poen u istoriji odbojke“. Po povratku u Klek ispekli smo pet volova. Dve hiljade ljudi je slavilo sa nama olimpijsko zlato.

Moji preci

 Porodica s očeve strane vodi poreklo s Kosova. Istraživao sam porodično stablo i stigao do boja na Kosovu gde su moji preci branili čast otadžbine. Tada su se prezivali Hrebeljanovići, ali su pod pretnjom osmanlijske odmazde promenili prezime u Grbić. Tamo su Grbići stigli iz Zadarske zagore gde i danas postoji selo Grbići. Naša porodična slava je Sveti Srđa i Vlah koja se dosta slavi na Kosovu i Metohiji, pa čak među pravoslavnim stanovništvom u Albaniji. Moj deda je vozom bez voznog reda iz Like doveo svoju ženu i decu u vojvođansko selo Klek i tamo stekao reputaciju mehaničara od poverenja. Održavao je ceo sistem za navodnjavanje i zanat ga je spasao Golog otoka jer je bio veliki rusofil. U Kleku nije bilo mehaničara njegovog kalibra, pa se nije našao u surovom kamenolomu na jadranskoj obali.

 Čovek od časti

 Moj pokojni otac Miloš Grbić je 1973. osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u odbojci u Beogradu. Nastupio je 193 puta za reprezentaciju SFRJ, a za lokalni odbojkaški klub Banat iz Zrenjanina igrao je do trideset i devetog rođendana. Meni i mom bratu Nikoli bio je uzor kao roditelj, sportista, pedagog, čovek od časti. Mama Danica je rođena Vojvođanka jer je iz sela Ravni Topolac koje je udaljeno petnaest kilometara od Kleka.

Temperament

Tek što sam prohodao, otrovao sam želudac mlevenim mesom i završio na bolničkom lečenju. Odmah nakon pregleda stavili su me u krevetac uz koji sam se uspentrao i sa metar i po visine tresnuo u pod. Slomio sam ključnu kost, pa sam bio pod dodatnom terapijom, ali lekari više nisu hteli da rizikuju pa su me kaiševima vezali za krevetac. Tada sam nagovestio temperament koji me vodi kroz život sve do danas. Nikada nisam mogao da sedim sa mirom. Miloš je verovao u spartansku disciplinu i Nikolu i mene veoma strogo vaspitavao. U mom slučaju je to bila jedina mera koja bi mi sačuvala glavu na ramenima.

 Batine za pamćenje

 Znatiželja i neprestana potreba za mrdanjem odveli su me na pecanje sa društvom bez znanja mojih roditelja. Kada sam došao na reku neke starije komšije su me pitale da li sam se javio ocu. Istog momenta potrčao sam nazad kući, ali bilo je kasno. Miloš me je sreo na pola puta i ozbiljnim glasom me pitao. “Gde si bio i kome si se javio?” Otac me je “zamolio” da ga sačekam kod kuće. Batine koje su potom usledile zapamtio sam za ceo život.

 Najlošiji đak

 Posle male mature već sam igrao za ekipu odbojkaškog kluba Banat koja se takmičila u trećoj ligi, gde mi je otac bio trener. Prošao sam sve reprezentativne selekcije i bilo je vreme da pređem u neki veći klub. Na porodičnom sastanku roditelji su odlučili da me puste da idem u Novi Sad i da uz školske obaveze treniram i u odbojkaškom klubu Vojvodina. Upisao sam čuvenu gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” koja je bila najuglednija srednja škola u Vojvodini. Bio sam najlošiji đak sa prosekom 4,0. Bili su to pakleni dani za mene. Nedostajala mi je porodica, znao sam da ne smem da popustim sa uspehom u školi, a bilo mi je do neba stalo da se dokopam prvog tima Vojvodine, aktuelnog prvaka SFRJ.

Sam i nesiguran

 Profesori u gimnaziji koju sam pohađao nisu imali nimalo obzira prema bilo čijim sportskim ambicijama i obavezama. Dok nisam došao u Novi Sad nikada nisam izašao uveče sa društvom u provod. Nije bilo vremena zbog putovanja na treninge i u školu iz Kleka u Zrenjanin. U Novom Sadu sam bio bez nadzora roditelja i sve izazove, dileme i strahove preživljavao sam samostalno.

 Kud si pošao?

 Učio sam rano ujutro pre škole ali moji cimeri nisu imali razumevanja za moj prenatrpani raspored. Jednom sam navio sat da zvoni u šest ujutro. Čim sam zaspao drugari iz stana su ga iznova navili da zvoni u jedan posle ponoći. Po automatizmu sam skočio iz kreveta čim je sat zazvonio, malo čitao gradivo koje sam spremao za odgovaranje i krenuo prema školi. Bilo je zimsko vreme, pa me mrak nije zbunio. Tek kada sam video potpuno prazne ulice oko sebe, posumnjao sam da mi se nešto čudno događa. Sat u centru Novog Sada obavestio me je da je tek pola tri ujutro. Vratio sam se u stan gde su me cimeri dočekali, ozbiljni i s pitanjem: ”Pobogu, Vanja, gde si krenuo usred noći?” Tek tada smo svi prasnuli u smeh. Bila je to surova zafrkancija mojih cimera.

 Lebdeo sam

U proleće 1988. imao sam nepunih osamnaest godina kada smo u punoj Skenderiji u Sarajevu u meču protiv odbojkaša Bosne izgubili prvi set. Trener mi je rekao da im poremetim ritam servisa i pojačam blok naše ekipe. Bio je to moj prvi nastup u seniorskoj konkurenciji. Razleteo sam se po terenu i preokrenuo igru u našu korist. Naredni set smo dobili sa 15:6 za dvadeset minuta. Činilo mi se da lebdim na terenu. Bukvalno sam bio više na terenu nego na zemlji. Igrači su na pauzi između setova kazali treneru da ih imamo i da treba „malog“ da izvuče iz igre i on je to učinio. Bilo mi je mnogo teško jer sam bio siguran da sam zaslužio da igram. Ništa se nije promenilo ni kasnije, odigrao sam dva seta za celu sezonu. Tada sam shvatio šta znači surovi profesionalizam u sportu koji podrazumeva i borbu sa sujetama saigrača. Bilo mi je mnogo teško jer sam bio spreman da lebdim.

Zagreb

Funkcioneri u Vojvodini su mi pretili da će mi uništiti karijeru ako napustim klub. Govorili su mi: „Nikada više nećeš nigde igrati ako odeš iz Vojvodine.“ Takav njihov stav me je motivisao da brzo odlučim da pređem u zagrebačku Mladost koja je stvarala novi mladi tim. Ugovor nisam ni pogledao. Bilo mi je važno da igram. Legendarni Andrej Urnaut i ostali stariji igrači su otišli u inostranstvo i zamenili su ih talentovani i „naloženi“ klinci koji su mi brzo postali dobri drugari. Da ne bih uzaludno trošio vreme u životu, zamolio sam Vojni odsek u Zrenjaninu da me rasporedi na služenje vojnog roka u Zagreb. Izašli su mi u susret, ali na aerodromu Pleso sam proveo dvesta dana na straži, pokvario metabolizam i potpuno poremetio ritam spavanja.

Kreće haos

 Organizam mi je bio u totalnom haosu. Ponosno i dostojanstveno sam odslužio vojni rok iako mi je odbojka mnogo nedostajala. Sledeća godina je bila najlepša godina u mojoj karijeri jer smo kao najmlađi tim u ligi SFRJ osvojili treće mesto. Izlazili smo dosta po Zagrebu i uz košarkaše Cibone i vaterpoliste Mladosti, koje je tada predvodio Igor Milanović, bili mnogo popularni u gradu. Čuveni „Saloon“ je bio mesto gde smo se svi zajedno smejali s devojkama. Sjajno smo se provodili sve dok nije postalo važno ko je Srbin a ko ne u Zagrebu. Bilo mi je jasno da moram da odem iz Mladosti i tražio sam da mi isplate zaostale stipendije. Nisu se obazirali na moje zahteve i morao sam da pozajmim novac za autobusku kartu do Beograda od momka koji je radio u bilijar-sali u blizini Doma odbojke.

Drugi put izigran

 Noć pred put nisam spavao jer mi je bilo muka od gluposti koje su se zahuktavale oko mene. Kada sam stigao u Beograd, na vestima sam čuo da se zapucalo Hrvatskoj. Tog leta sam s reprezentacijom koju su napustili igrači iz Hrvatske, u Atini osvojio srebrnu medalju na Mediteranskim igrama. Posle još jedne polusezone provedene u Vojvodini, otišao sam u Italiju po ugovoru od kojeg je profitirao jedino klub. Drugi put u životu su me ljudi iz Vojvodine izigrali.

Reprezentacija

 Pred Olimpijske igre u Barseloni 1992. na kvalifikacionom turniru u Monpeljeu stigla je vest da nema ništa od odlaska u Kataloniju čak iako budemo prvi i izborimo olimpijsku vizu. Bili smo mnogo utučeni, ali smo sve naplatili na Evropskom prvenstvu u Atini kada smo osvojili bronzanu medalju. Tamo smo otišli pod velikim pritiskom jer su nas mediji predstavljali kao sportiste koji dolaze iz zemlje koljača i primitivaca. Vratili smo se u Beograd i na tek otvorenom balkonu Gradske skupštine slavili s narodom. Igrali smo sjajno, kao i 1996. u Atlanti kada smo takođe osvojili zlatnu medalju. Pobedili smo aktuelne olimpijske prvake Italijane i Rusiju, odbojkašku velesilu.

Olimpijski duh

Tamo sam shvatio šta znači olimpijski duh jer su naše mečeve gledali skoro svi reprezentativci iz naše otadžbine. Divac je bio na svom terenu, pa je doneo televizor u naš smeštaj u olimpijskom selu gde smo zajedno slavili uspehe svih reprezentativaca. Bili smo najbolji ambasadori naše zemlje. U Tokiju 1998. bili smo uvereni da ćemo postati šampioni sveta, ali smo izgubili u finalu od reprezentacije Italije čiji su „starci“ odigrali seriju utakmica s elanom juniorske ekipe. Mom bratu Nikoli je posebno teško pao taj poraz, nikako nisam mogao da ga razveselim na pobedničkom postolju. Samo je gledao u prazno.

 Brazil

 U Brazilu sam zatekao različite društvene ekstreme. Tragično siromaštvo naspram apsolutnog bogatstva, brutalni kriminal naspram egzotičnog hedonizma. Fascinirala me je bezbrižnost ljudi koji pripadaju različitim slojevima društva. Imao sam ponudu koji nisam mogao da odbijem, ali nisam znao da ću u malom gradu u provinciji da preživim napore koji nisu normalni ni za jednog pripadnika ljudske vrste, makar on bio vrhunski sportista. Prema igračima ljudi u klubu su se ponašali kao robovlasnici. Vređao nas je trener. Treninzi su trajali od deset ujutro do devet uveče s proverama stanja mišića i pauzama za obroke.

 Lečenje

Dan smo završavali plivanjem s perajima u bazenu. Zbog toga mi se upalio nerv iza kolena što je rezultiralo terapijom alternativnih nindža doktora kojima je zabranjen rad u Japanu. Brutalno su mi drvenim čekićem i štapićem kuckali po zatkolenoj ravni i u jedanaest tačaka stavili kuglice od posebne smeše slične plastelinu i zapalili bez anestezije. Te kuglice su mi gorele u mesu iza kolena. Nindža doktor mi je čestitao jer nisam urlao i zapomagao. Dan-danas imam ožiljak od te „terapije“. Do kraja sezone se povredilo sedam igrača. Odigrao sam sve utakmice do kraja sezone s ranom ispod noge.

Porodica

 Saru sam upoznao na proglašenju sportiste i sportistkinje godine 2000. Video sam je i posle ceremonije dodele priznanja dugo razgovarao s njom. Posle dva meseca održavanja kontakta telefonom, rekao sam joj da će neki moj prijatelj da joj donese poklon od mene i da ga sačeka na aerodromu. Iz Rima, u kojem sam tada igrao, umesto tog mog prijatelja poleteo sam ja. Bio je to najveći poklon za oboje. Od tog februara smo znali da ćemo provesti život zajedno. U braku smo i imamo dve ćerke. Ina devetog aprila puni šest godina, a Una uskoro puni četiri.

Budućnost

Imam plan da oživim odbojku u školskom sportu preko posebnog programa edukacije nastavnika. Uz pomoć fondova i Ministarstva sporta omogućićemo deci da do četrnaeste godine igraju odbojku, a ne da njihovi roditelji plaćaju ogroman novac da bi se oni gužvali u privatnim školama odbojke gde u jednom momentu trenira i preko sto klinaca. Deci je za pravilan razvoj potrebna fizička kultura.

 Lična karta

 Vladimir–Vanja Grbić rođen je u selu Klek u kojem je rođen i proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga. Odbojku je počeo da trenira s osam godina u klubu Banat u Zrenjaninu. Igrao je za novosadsku Vojvodinu i zagrebačku Mladost. U dresu reprezentacije osvojio je mnogo medalja, među kojima su najvrednije srebrna na Prvenstvu sveta u Tokiju i zlatna sa Olimpijade u Sidneju. Igrao je za klubove u Italiji, Grčkoj, Turskoj, Brazilu. Oženjen je karatistkinjom Sarom, imaju dve ćerke.

Tekst preuzet sa : http://www.blic.rs/

MINJA

Tradicija ispijanja jutarnje, popodnevne i svake druge kafe je nesto najlepse sto se odrzalo u svakoj balkanskoj porodici. Ona je nesto sto nas spaja. Uz nju pricamo, uz nju pevamo, uz nju se svadjamo, uz nju pusimo, uz nju placemo. Car kafe oseca svaka osoba od rodjenja pa do kraja zivota. Tako da kada se rodi dete i donese u kucu jedna od prvih stvari koja mu/joj zamirise jeste kafa. Zasto? Pa dodje baba da vidi unuce, pa dodje deda, pa dodju drugi baba i deda da vide unuce pa je red da prije i prijatelji popiju jednu kaficu i jos sta vec pride, verovatno i rakijicu. Tada se, kao i svaki put kada se kafa kuva, njen miris siri celom kucom. To su da oni trenuci od kojih se novopecenim roditeljima prevrce zeludac u stomaku jer ne samo sto moraju da paze na bebce vec i na matorce da im ne skoci pritisak od kolicine popijene kafe.

Kada dete malo odraste, ako jedino nije fenomen, najdraze mu/joj je da trckara oko stola kada su ,,matori'' seli da popiju ,,tu'' kafu i da trazi da proba ono sto mu,jelte, ne dozvoljavaju jer ce da mu naraste rep. A kada jos malo poraste, e onda dobije malo ,,bele kafe''. U secam se moje prve bele kafe. Nikada srecnija nisam bila. Sela sam izmedju babe i dede i toliko sam ih ometala u njihovom popodnevnom uzivanju i odmoru uz kafu da sam odmah dobila svoju soljicu sa pola mleko - pola kafa. Moje oci su sijale od srece i tada sam zvanicno postala kafopija. Ubrzo potom dolazi period kada nam je dozvoljeno da osetimo cari umakanja kocke secera u kafu. Da li postoji osoba koja je to prestala i dan danas da radi?

U srednjoj skoli ako nisi iz gatarske kuce vec, onda ce se naci neko da te navuce na to da ti gleda u solju. Ali, da bi ti neko pogledao u solju ti naravno pre toga moras popiti tu kafu. E tako sam ja, moglo bi se reci, izgubila nevinost u ispijanju moje prve turske,grcke, domace kafe. U kaficu ,,Krug'' kod Osme gimnazije. I od tada kafa je sastavni deo mog zivota. Kome se u tom periodu kafa ne svidi taj je nece nikada piti. Naravno uvek ima izuzetaka.

Kada dodje fakultet kafe se ispijaju u litrima. Sto zbog pospanosti, sto zbog dosade. Sastavni deo studentskog zivota je ispijanje kafe u kaficima u okolini faksa, ali i na drugim mestima naravno u svako doba dana. Devojke kada se dogovaraju za popodnevni izlazak, kazu :,, Hajmo na kafu'' ili ,,Kada cemo na kafu'', a moram priznati da su i muskarci sa onog :,, Hajmo na pice'' presli na ovo ,,zensko''. Ne zbog njihove isfeminiziranosti vec, verujem, vise i zbog njihove navucenosti na ovaj napitak. Naravno uvek ima isfeminiziranih izuzetaka.

Ispijanje kafe kasnije postaje sastavni deo svake porodice. Roditeljima su to dragoceni minuti za razgovor o stvarima koje su potpuno van domasaja dece. Klince smeste ispred TV a da gledaju crtane filmove, a oni skuvaju kafu. Kasnije se uz kafu vode i oni ozbiljni razgovori majka-cerka, koji pocinju recenicoma ,,A da ti majka skuva kafu, a?''.

Dalje. Kada idete na poslovni razgovor ili sastanak prvo vam ponude kafu, kao neko sredstvo za smirenje. Kada imate pauzu na poslu prvo sa koleginicama i kolegama pijete kafu. Direktor ili direktorka ako vam se nabacuju zovu vas na bitan razgovor i kafu.

E u penzionerskim danima, bila sam svedok gledajuci moju baku i dedu, ispijanje kafe su dragoceni trenuci pricanja o proslosti ili caskanja s komsijama. Dakle ispijanje kafe se praktikuje do duboke starosti, naravno tada razredjene dobro, da bi moglo da se spava. Moj deda je to zvao caj kafa.  Taj divan napitak pun uspomena uz koji se pricaju takve price koje u suprotnom mozda niko ne bi rekao.

I ja sada gledam u ovo sunce. Doduse kroz prozor jer je iz glupih razloga meni izlazak na balkon zakrcen. I pijem kafu. I pisem o njoj. I mislim o njoj valjda da ne bih mislila o danasnjem kolokvijumu. I fascinira me zbog toga. A kasnije cu ponovo, posle kolokvijuma, sesti sa koleginicama u ,,Patuljak'' da popijemo jos po jednu i caskamo o svemu sto nije prethodni kolokvijum. I tako u krug. Od veceri do jutra, od jutra do veceri. Ova bela solja puna prelepog crnog napitka je od ranog jutra uz mene. S njom mi dan uvek pocinje s osmehom. Dobro jutro.

MINJA

A nije ovo feministicki blog. Ja ustvari sam daleko od feminizma o kojem sam morala, zelela to ili ne, doooosta da citam, da ne kazem ucim. Ali podstaknuta komentarima mojih prijatelja i blogom jedne od njih povodom nekih mojih mogucnosti koje se svrstavaju u one ,,muske'' moram da se osvrnem na te zenske mogucnosti.

Proslog cetvrtka odgledala sam jedan, po mom misljenju, odlican dokumentarac. Crno-beli, s pocetka postojanja TV Beograd, dakle oko sezdesetih godina 20. veka. Dokumentarac je uradio izuzetno poznati novinar Zaharije Trnavcevic, koji je celog zivota pisao i pricao o selu i poljoprivredi, poznat po emisijama ,,Znanje imanje'' i ,,Znanje na poklon'' i koji je vec 62 godine novinar. Na zalost, zaboravila sam ime tog dokumentarca, oprosticete mi, ali je bez reci i ijednog komentara. Samo slika, a u pozadini slike klasicna muzika. Prikazuje zenu na selu. Ona kuva, ona ore, ona hrani zivotinje. Ona mesi hleb, ona kosi travu, ona cepa drva. Muz igra karte, pije kafu, seta sa prijateljima, pije rakiju. Po zavrsetku neme price o srpskoj seljanki (ili bolje zeni sa sela) gospodin Zaharije je istakao da i danas postoji takav stav u nekim od sela, da je na zeni da vodi celokupno domacinstvo, a da muz treba da prestavlja porodicu u selu. Sto je izgleda podrazumevalo igranje karata i ispijanje rakija u seoskoj kafani.

Istinitost takvog polozaja zena meni je svakodnevno, proteklih godina, isticao moj pokojni deda, koji je dok sam mu spremala rucak pricao o tome sta je sve njegova majka radila i kako smo mi sadasnje zene i devojke nesposobne. Da njegova majka je sve radila dok je njen muz sedeci u svojoj velikoj stolici primao goste i ispijao kafe i rakije.

I da to je taj ,,jaci'' pol. Ni danas nije drugacije, mislim, muskarci rade ne smem da gresim dusu stvarno, ali retiki su oni koji mogu da postignu ono sto jedna zena (ne svaka!!) moze. SAMO KADA HOCE. Ja vas, moje zene, uveravam da mi mozemo mnogo vise od kuvanja rucka, brisanja prasine, usisavanja, pranja prozora... mozemo mi i da okrecimo kucu, ishoblujemo i lakiramo parket, zapusimo rupu na kadi, zamenimo dasku na vc solji, popravimo lavabo kada curi i uzmemo srafciger i klesta u ruke kada god je to potrebno. Samo kada hocemo,

Ne verujete da smo jaci pol? Pa ajde, kada je poslednji put muskarac u vasoj kuci ispomerao sav namestaj ne biste li vi obrisali sve ono sto je iza njega? To je vecina vas sama uradila. Neke su bile odmah svesne da pozitivan odgovor nece dobiti, druge su dobile odgovor ,,To se ne vidi'', a tek su one srecnice dobile pomeranje tog namestaja. A sta su zene iz prve dve grupe uradile? Zavrnule rukave pa pomeri trosed i obrisi sve iza njega, pa pomeri bracni krevet i obrisi sve iza njega, pa ispomeraj sve elemente u kuhinji i obrisi iza njih. To je lako? Kome je lako neka pokusa.

E, a ima nesto sto jos treba da se uzme u obzir, danas zene i rade. Dakle, ponedeljak utorak, sreda, cetvrtak, petak od 8 do 4 na poslu, pa posle skuvaj rucak za decu i muza za danas/sutra, a onda preko vikenda uradi sve gore navedeno. Nismo jaci pol?

Mili moji muskarci, ne verujete u sve ovo, Upoznala sam vas dosta sa teorijom ,,sve zene su glupe'', ,,danas nema ko ni da ti skuva vec jedem po perperu, sisu, meku...''. Potrebno je da samo budete nezniji i dobro pogledate. Nije svaka zena sponzorusa. Nije svaka zena glupa i nesposobna. Takve su u manjini, Verujte mi. Ako ne verujete, preporucujem bilo koju knjigu iz antropologije, o starim plemenima i kako se od prvobitnom matrijarhata preslo na patrijaht i zbog cega. U tome je srz vaseg sadasnjeg razmisljanja o sebi kao jacem polu.

Drage moje zene, ako zelite i volite da radite nedajte da vas iko u tome spreci. Nedajte da vas iko omete time da nesto ne mozete ili ne znate. Sve mozete, a sto ne znate naucicete. Ako vas to interesuje, a ja vam preporucujem, naucite sve da radite, budite samostalne, ne zavisite ni od koga, budite jake. Teze cete naci nekog da bude pored vas jer malo koji muskarac moze podneti uspesnu zenu pored sebe. Ali naci cete ga. A ukoliko vas to ne interesuje, znajte da mozete u svakom trenutku da naucite, a dok ne dobijete zelju za to, lezite i uzivajte.

MINJA

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Decembar 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

• Bezbroj pitanja! Je li to greska??
• Moj omiljeni sportista :)
• Kafopije i fenomen svakodnevnog ispijanja kafe
• O da mozemo
• Čestitamo!

• Generalna [5]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom