Cupave stvari su u pitanju

Svi mi svakodnevno pravimo greske. Zar ne? Na primer: koliko puta vam se desilo da vam je, pre nego sto ste uzeli nesto da uradite, neko rekao: ,,nemoj nesto ces upropastiti!'', a vi ste naravno po svom ucinili i to je u narednom trenutku bilo upropasceno. Ili, neko vam za neku diskutabilnu situaciju da savet i vi ga poslusate i izadjete kao pobednik. Medjutim, u sledecoj, istoj ili slicnoj situaciji, vi uradite po svome ili bolje receno suprotno od proslog saveta. Uopste ne razmisljajuci. Mahinalno. Brzopleto. Mozda cak i nesvesno. I uprskate.

Kako se ljudi vade kada naprave gresku. Krupnu ili sitnu, svejedno. Da li je stvarno dovoljno jedno izvini? Da li je dovoljno 10 izvini? Da li su dovoljni izgovori i opravdanja i to ona veoma dobra?

Sta na primer uciniti kada zabrljate? Nadjete se u nekoj o prethodno navedenih situacija. Shvatite da ste pogresili. Izvinite se najiskrenije moguce. Objasnite zasto i kako je doslo do greske, ali nema pomaka. Nema nikakve promene, a kamoli vracanja na staro. 

Pocela sam da  se onako najdublje pitam koliko stvarno vredi ono najiskrenije izvini, i kako prepoznajemo da je to stvarno iskreno u moru gresaka i izvinjenja? Ili jos bolje, kako da se izvadimo iz situacije u kojoj smo zabrljali, i svesni smo da smo zabrljali, i kazemo izvini, ali cini se da nema efekta? Cini se da nam se ne veruje. Cini se kao da smo (pupupu daleko bilo) ubili nekog, uradili ono najgore neoprostivo delo, a to sto smo uradili je, ustvari, nesto normalno. Sastavni deo zivota rekla bih. A sve bismo uradili da popravimo situaciju. Naravno i, u najboljem slucaju, vratimo na staro. Cini se nemoguce.

Nije li ljudski gresiti? Nije li ljudski prastati? Izgubila sam se u vremenu i prostoru. Prastala sam stalno, prastalo mi se. Gresila sam stalno, gresili su. Mozda gresim i sada, ali stekla sam utisak da sto sam starija greske mi se sve ozbiljnije shvataju koliko god one mozda neozbiljne bile. Bar meni. Mozda opet gresim.

I tako npr cekate odgovor. Na ono vase najiskrenije izvini. Izreceno bezbroj puta u lice i jos nekoliko puta putem telefona i sms-a. A odgovora nema. Nije ga bilo ni pre tri sata uzivo. Nema ga ni sada. A cekate ga. Fakticki niste nista uradili, a grize vas savest i onda pomislite da ste uradili nesto strasno. Pa se opet vratite u realnost i shvatite da je to samo propratna stvar, sasvim normalna kojoj cete se sutra verovatno  smejati. Ali sada je grozno. Uzasno.

Kao kada cekate na red kod zubara da vam vade zub. Ili u lekarskoj ordinaciji cekajuci da vam kazu da li imate boginje ili obican osip, tj da li ce vasih buducih mesec dana biti u krevetu ispred tv-a, u izolaciji, ili ce proci vec sutra, a vi  cete uzivati u prolecnom suncu u setnji pored reke.

Kako vi onda da oprostite posle kada toliko dugo cekate na oprostaj? Kako spontano da pogresite? Kako da ne budete ustogljeni i pazite na svaki pokret da vam se to posle ne uzme za zlo? Kako posle biti normalan i opusten? Kako biti svoj?

MINJA

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Bezbroj pitanja! Je li to greska??
• Moj omiljeni sportista :)
• Kafopije i fenomen svakodnevnog ispijanja kafe
• O da mozemo
• Čestitamo!

• Generalna [5]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom